Autor: Milena
Ekologija. Kratka reč od devet slova, a obuhvata celi život. Na našoj plavoj lepotici planeti Zemlji odvija se život po svuda. On seže u nedogled i veže svojom lepotom, savršenošću i svrhom baš sve što postoji. Tako je u celom svemiru, ali hajde ostanimo na Zemlji. Sada smo ovde.
Kako doživljavamo tu povezanost. Da li smo svesni svoje uloge kao ljudskih bića u Svemiru «sve-miru» ovde na Zemlji. Da li uživamo u životu, kratkom izletu koji smo dobili na dar, baš ovde, a ne negde drugde. Hoće li i kada mi odemo, ostati baš sve tako lepo kako smo zatekli, za neke nove ljude i za sve oblike života koji krase našu stvarnost. Zapitate li se ponekad kome pripada sva ova lepota i za koga je stvorena, koja je njena svrha.
Hiljadu pitanja, a odgovor jedan. Glavni kreator, Tvorac zna odgovor a trebali bismo ga i mi biti svesni. Gospod sigurno još ima poverenja u nas. Postanite svesni života ovde i sada, uvek dobijamo po zasluzi baš toliko koliko nam pripada. Koliko smo zaslužni za sve što se sada na Zemlji dešava? Dokle ćemo nekažnjeno biti na njoj?
Odgovor u nama postoji.
Kada ćemo do njega doći?
Kada aktiviramo mozak celi.
Jer koristimo samo 5% njegovih moći.
Pomoć nam pruža nebo preko svesnih svetlosnih bića,
koja nad nama bdiju.
A postoje i ljudi, čuvari blaga Zemaljskog
koji Nebo štuju, mole se za život, za blagostanje,
za opstanak Zemlje i ljudske rase, jer oni život poštuju.
Stanite,osvrnite se, oko i iznad sebe.
Oko nas se čarolija zbiva iz časa u čas.
Sve je stvoreno za uživanje baš za nas.
Život novi se rađa svakoga trena, priroda slavi,
Zemlja i Nebo nas vole. A mi smo tako mali???
Kada bismo pokušali, bar na kratko, da se poistovetimo sa majčicom Zemljom.
Ona nam sve pruža, a nama je sve malo. Samo nekad, poneko vidi neizmernu lepotu i to brzo zaboravi, u glavnom zato što žuri i nikada nema vremena. Morali biste biti svesni naše planete i shvatiti da ona tako malo od nas traži. To što traži je ljubav koja je ljudima sve manje znana.
Kao i svaki čovek, ona ima svoje organe: krvotok, limfu, kosti, pluća,
utrobu, mozak, jetru, žuč, ima sve samo svojstveno njoj. Zamislite da nam vade utrobu, lome kosti, prave brane na krvotoku, otpadom zatrpavaju krv i limfu, kožu nam betoniraju, buše, asfaltiraju. Da li bi se naš jauk do Neba čuo? Da li bi se naš organizam borio za život svim raspoloživim sredstvima? Svaka naša ćelija je veoma inteligentna i bori se za održanje i opstanak. Život je dar, život je svetinja. Naša planeta ima veću svesnost od nas.
Mi kukamo i žalimo se na pobesnele uragane, džinovske talase, aktivne vulkane, zemljotrese, požare i druge katastrofe i ljutimo se na Zemlju. Ne vidimo da smo sami krivi. Ne pitamo se kuda idemo, šta radimo sebi i našoj Plavoj Lepotici i životu posvuda.
Pitamo se ko je pretrpeo najveću novčanu štetu. Ne pitamo se zašto je došlo do toga.
Izbor imamo, a vremena??? Trgnimo se i sačuvajmo plavi Nebeski sjaj oslikan u čistim vodama okeana i prelepe bele snežne vrhove planina, što Nebo dodiruju i vesele i razdragane reke što morima žure, šume i polja rodna. Radostimo se letu lasta, životinjama u svom raju i biljkama koje nam samo radost daju. Sačuvajmo planetu Zemlju kao
Sopstveni spas.
